O pesmi “Kaluđeru moj” do juče nisam ništa znao. Na prvu ruku, povezao bih je sa onom Rozgom ili u nevinijem kontekstu sa Severinom (kao neki hodočasnički brodić pa se pije šampanjac pa se ona zaljubi…) Međutim, sveti gospod gulegule mi je ukazao put te preslušah i pesmu i iščitah tekst, tzv. lyrics. Najpre sam bio iznenađen kad sam shvatio da pesmu peva eminentna pevaljka old school generacije, Snežana Đurišić, a opet… Pa, i ona je nekad bila mlada! A sve i da nikad nije bila mlada, zar je starijim osobama zabranjen pristup vrckavom i ustreptalom erotskom sadržaju!?

A sada o samoj pesmi! Mara! Postoji jedno zlatno pravilo u našim narodnim pesmama – ako se u pesmi pojavi Mara, ta pesmu neće napustiti pre nego što bude dobro izjebana. To je kao u hororima – ako je glavni lik devica, sva je prilika da će preživeti kasapljenja, ako li se tokom filma kresne, šanse za preživljavanje se drastično smanjuju. Pokušala je partizanska romantika da obuzda našu Maru i to na jedini mogući način – da je prikuje za bolničku postelju. Ali… I u tim nemilim trenucima, Mari je na pameti samo kurac i ona traži od majke da je primakne prozoru ne bi li videla svog kuronju u marširajućoj četi. Dakle, Mara jednako jebačina!

Već uvod pesme nudi prvi veliki momenat. Iako deluje zbrzano i skoro kao opšte mesto u narodnoj lirici, stihovi u kojima mati šalje Maru da sa kaluđerom bere drva otvaraju brojna pitanja. Ako zanemarimo moguću metaforičnost “branja drva” i dalje ostaje potreba da se objasne majčini motivi za ovakav potez. Činjenica je da je Mara maloletna (i dalje živi sa majkom), a da je kaluđer muškarac, bez obzira što je kaluđer. Postoje dva pravca u kojima možemo tražiti odgovor kada razmišljamo o ovoj odluci. Prvi je da majka kaluđera doživljava kao seksualno bezbedno društvo za svoju curicu, a drugi pretpostavlja neka majčina saznanja koja nisu tipična za opšti doživljaj pomenutog bogu dragog zanimanja. Razmislimo o prvom! Majka u Marinom odlasku sa bogom venčanim muškarcem vidi divnu priliku da se opskrbi drvima za predstojeću zimu i da Mara ponešto o tom poslu i nauči pa da posle može i sama u prikupljanje drva. Nije nemoguće, ali da li zaista imamo pravo da budemo toliko naivni i da poverujemo da je iskusna mater sisala vesla ili bar grickala čamac!? Pre će biti da se ta i nasisala i nagrickala nečeg što sa brodogradnjom ima manje veze od događaja sa jahte na kojoj se Seve zaljubljivala. Tako doživljena mati dobro zna da sve velike ideje padaju na malim banalnim stvarima te da kaluđerska apstinencija od pičke važi samo za one koji i inače preferiraju muška dupeta. Tim pravcem razmišljanja dolazimo do mog tumačenja  ove majčine ideje. Ona je svesna ustreptale i vragolaste naravi svoje ćerke i plaši se da bi Mara mogla zgrešiti sa kakvim govedarom što bi joj umanjilo šanse za neki povoljniji brak. Šaljući je sa kaluđerom, mati je, verovatno s pravom, uverena da će joj ćerka utoliti seksualnu glad, ali da će sve ostati pod bogomzaveštanim velom tajne. Krajnje je moguće da je i majčino iskustvo identično! Znači, majka svesno šalje ćerku u jebačinu! Već u sledećim stihovima postaje jasno da  Maru zabole pička za drva i da poduka koju traži od kaluđera (kojeg već svojata – “kaluđeru moj”) ima drugačiju konotaciju od one koja nam je lažno predstavljena na početku. Ona želi da je kaluđer nauči da napravi kola. Ovde se mora malo zastati. Prvo, moram naznačiti da mi iz ponuđenog minimalističkog teksta ne možemo precizno zaključiti da li bi ovo Mari zaista bio prvi put da pravi kola ili se samo pravi nevešta, prepuštajući dominaciju kaluđeru. Drugo, šta zapravo predstavljaju kola? Mlađe generacije bi, iako misleći na vožnju, takođe došli do starog dobrog turi-vadi, ali stvarnu sliku koju pruža ova metafora sam spoznao tek kada sam potražio objašnjenje za do tada mi nepoznat izraz iz završne strofe – “srčanica”. Kaže rečnik da je to obla drvena greda koja spaja prednji i zadnji trap kola. Već i u najnevinoj i najnaivnijoj mašti postaje jasno šta bi pravljenje kola trebalo da predstavlja. Spajanje pomoću oble čvrste grede! Mara se hoće jebati! Da se pred “pravom crkvom moli” shvatamo u poslednjoj strofi gde kaluđer vrlo odlučno udara svoju “srčanicu”. Vidimo da se mati nije prevarila u proceni i da monaško momče nije sramežljivi neiskusni pubertetlija, već neko ko je sasvim sigurno nakon treninga sa kokoškama, kozama i ponekom gicom, uspeo da se po dobru pročuje i međ seoskom ženskadijom. Dilema sa tvitera kojom je sve ovo započelo, odnosno da li su se kaluđer i Mara jebali ili ne  je jasno razrešena u poslednjoj strofi jer kaluđer udara srčanicu i kola su gotova. Dakle, oni su u procesu jebanja. Pesnik je tu odlučio da prekine svoje delo, da li zbog podsvesne potrebe da svojim junacima dozvoli intimni prostor iz kog neće dopirati baš svaki uzdah i stenjanje ili je jednostavno nadaren za erotski doživljaj koji prekida kada prepozna opasnost da odluta u pornografiju, ne znamo, ali sem da ispoštujemo njegovu zamisao, ništa drugo nam i ne preostaje. Mogli bismo samo kao učiteljičin zadatak da se posvetimo zamišljenom nastavku na temu “Šta se potom dogodilo?”, ali neke stvari jednostavno nije fer kvariti sopstvenom nesavršenošću.