Valjalo bi, za početak, raščivijati o čemu se to radi u ovoj zavrzlami. Deluje da je autorka Ljilja Jorgovanović samo nabacala gomilu sličica kojima je jedina svrha da se nakinđureno šepure, ali nije tako i pažljivom analizom se da uočiti čak i dubinska pozadina (šta nema u izlogu, ima u radnji) ovog masterpisa od Ražnatović Sisa (engleski Ceca). Međutim, moram prvo nešto o dragoj pesnikinji. Jasno je da neko ko se preziva Jorgovanović mora da se bavi stihoklepanjem. Eventualno, cvećara ili parfimerija. Ja kad bih se tako prezivao, pa nema te sile koja bi me zaustavila da celu planetu ne urimim i ne ustrofim. I ubacivao bih jorgovane u naslov svake pesme. Npr. Pomiriši draga, jorgovana moga ili Kitiću te jorgovanom ili Jorgovan je međ ružama bio… Ali, jebi ga, ne prezivam se čak ni jebeni Ružić ili za opela Visibabić, nego Regodić, a to baš ništa ne znači. Pronašao sam, istina, da na somalskom “regod” znači spavati, ali koliko je verovati gugl translejtu nije ni presudno koliko je bitno što nisam ni Somalac pa čak ni crnac sa svim atributima koje crnačko telo može poneti. Da mi bar ime znači “sa tri žene dnevno” pa bi me onda boleo pimpek i za prethodno iznete činjenice i za ovu pesmu i za poeziju uopšte. No, da se vratim pesmi.

Naziv Stereo bol već upućuje da će ovo biti epski tugaljiva pesma (samo tugaljiva bi bila da se zove Mono bol) pa sam rešio da je i preslušam ne bih li svoja razmišljanja obojio napuklim Sisinim vokalom koji bi dodatno dočarao dimenzije bola koji već iz napisanih stihova ugriza dušu što krvari k’o mušice… Dobro, sad te mušice su tu malo i bez nekog stvarnog pokrića, ali ajde muljaju nešto, odvratno isflekaju šoferšajbnu, posebno na auto-putu. Ja opraštam Ljilji, pa nije ona biolog već pesnikinja. Međutim, pas rek’o, pas porek’o! Jesam rešio, ali sam se onda zapitao: “Za koji krasni kurac ja ovo pišem!? Pa, više je nego velikodušno i što iščitah, treba li u još veće pogibelji da upadnem, slušajući?” Dakle, zaboravimo obećanje. “Ništa zato, on gazi u blato…” 

Priznajem da sam ovako površan u uvodnim slikama već zamislio Sisu kako se prisetila kakvog kuronje iz prošlosti, naroljala do delirium tremensa, bacila haljinče na zadnje sedište i džara li džara te toliko zanesena ne vidi ni kazaljku kilometar sata ni da je upala u kontra smer. Međutim, onda shvatih! Na zadnjem sedištu nema haljine, nego samo cvet (jorgovan?) sa crne haljine koju je nosila kad… O Bože! Taj cvet, neuvenuo, stoji tamo od 2000-te… Ma, nema šanse, mora da je plastičan, voli ona to. Ipak, najverovatnije je da to nije cvet koji je nosila na sahrani, nego na poslednjoj poseti grobu najvećeg među svim tigrovima i ostalim šumskim zverima. To je ipak realnije. Naravno, od momenta kad sam dokučio ovu veliku istinu, smisao cele pesme se posložio kao kad moja žena na osnovu barice kraj wc šolje rekonstruiše ceo moj odlazak u toalet sa svom neopreznošću kojom usmeravam mlaz kad prigusti. Ajd sad… Možda baš ne cela pesma, možda ne onaj rogobatni predrefren u kom ne znaš ni ko kome kida živce ni kakve veze nervoza može imati sa ovim, gotovo nacionalnim bolom, koji sam odgonetnuo. Valjda je tu da bi se rimovalo sa “izdajice”. Mada, mogla je to i sretnije da reši: “Baš sam prošla i Jajince, stani pesmo, stani, izdajice”. Ne bi bilo baš naročito poetično, ali bi bar zamisao bila jasna. Ovako, rekao bih da hoće da kaže kako i po cenu da poludi nastavlja u svojoj boli, bar dok joj neko ne utuli tu pesmu koja joj budi zajedničke uspomene. Ipak, zanemarimo ovu stilsku nedorečenost iz predrefrena jer ostatak pesme je kristalno jasan i čist poput stakla napuštene zgrade. Jasno je da je sat iz pregratka za rukavice pripadao njenom pokojnom suprugu (roleks neki garant sa ruke nekog ko… kupljen, zapravo, kupljen… bez pare i dinara, što bi rekao naš narod), jasno je da je od njegove smrti imala deset zaljubljivanja (što i nije tako puno kako se čini jer je em prošlo više od 20 godina, em je ona nežna umetnička duša koju ljubav lakše pronalazi nego nas obične smrtnike), jasno je da se oseća usamljeno i izgubljeno kao i nesrećna keruša lansirana u svemirsku dopizdinu… Ipak, pravi obrt se događa u poslednjoj strofi kada više uopšte nismo sigurni da li Sisa piči drumom od Žitorađe do Beograda (jebem li ga da li su i Jajinci tu negde usput) ili usled dejstva alkohola (dobro de, preterala ga je sa pet promila) i zajedničke pesme… Uzgred, da li je ta “njihova stvar” iz njenog repertoara (to bi bilo nekako narcisoidno i baš bljak) ili je ipak neko drugi u pitanju. Ako je neko drugi, da li je sa estrade ili je evergrin (kažu da je Arkan to slušao, a i Sisa je onomad išla na Stonse)? Ah, toliko pitanja, ali istančani poeta ih namerno ostavlja bez odgovora. No, da se vratim prethodnoj misli. Dakle, možda se srpska majka i ne vozika pjana, ugrožavajući sve živo u ćerki Srbiji, već je njeno putovanje zapravo duhovno transcendentalno putešestvije kroz olujnu prošlost ka zamagljenoj budućnosti bez ikakve i ičije pomoći, sama suočena sa slikama krvi iz Interkontinentala (ili je, pak, bio Hajat?)… E otud krvave mušice (jeste da nema uporište u nauci, ali opet bolje nego da je napisala da je krv od ispucalih hemoroida)… Možda je Sisa samo zavaljena u omiljenu fotelju (verovatno blago naždrljekana), možda čita kakvu dragu knjigu… Ha ha, šalim se… otvara pasijans na kompjuteru ili gleda kakvu sado-mazo pornjavu, a sa uključenog radija kreće ta njihova famozna stvar i udružena sa živopisnom pornjavom (mora biti da je to jer kako bi tek tako prebrojavala 10 ljubavi posle, pre će biti 10 inča i pre i posle) izaziva bol koji odjednom preplavi njeno krhko telo. Ali, na našu sreću, taj bol ima i onu stvaralačku liniju, notu koja i u najvećoj mučnini pronalazi sposobnost da se izdigne i izrazi. Barem za jedan zvezdograndovski hitić zbog kojeg će baba Đurišić zameriti nekoj nesrećnici što se nije dovoljno emotivno unela dok ju je izvodila te da je propustila priliku da pre nastupa ubije svog momka i tako u potpunosti doživi bol kojim je pesma natopljena. Ali da… Nije ovo pisala Sisa nego ona Jorgovanka Tabaković ili kako već beše. Dakle, ništa od sedenja u fotelji i sve ono posle toga. Pa dobro, možda joj je Sisa to prepričala, ova umetnički uobličila i mili-puzi, primače se guzi, nastade ovaj dragulj moderne srpske poezije. A sad je vreme za jedno pivce, stani pesmo, stani izdajice!