Mislite da sam za Priju prvi put čuo kad je rasprodala one koncerte u Zagrebu? Wrong! Prvi put mi ju je pomenuo moj ex kolega sa posla, Slavko. Na njegovoj listi najpoželjnijih žena iz javnog života ona je zauzela visoko treće mesto. Peta je bila poznata glumica, basketaševa žena, četvrta neka voditeljka, a kad je rekao da je treća Prija, prvo sam odlutao međ’ rođačke veze u srpskom narodu, a onda sam se usprotivio da žene moraju biti poznate te da se snajina mama ne računa. Tako sam ispustio prvo i drugo mesto, ali sam saznao ko je Aleksandra Prijović Prija. Posle je došao Zagreb i još jedna potvrda Krležinog nepoverenja u hrvatsku kulturu i srpsko junaštvo.
Osvrt na pesmu Dam, dam, dam pišem kao svojevrsno “on demand” štivo. Danijela smatra da tu ima interesantnog materijala pa reko’ ajde da bacim pogled! Vidim, autor mi je već poznat – Dragan Brajović (od sada pa nadalje i ubuduće – bez nadimka). Ne znam da li je nonbinary, ali se bez problema ubacio u ženski lik i pustio mlađanu Priju da progovara kroz njegovo pero. Nema šta, zaslužuje svaki evrić koji ubere na estradi.
Pa da vidimo ko tu kome i šta daje!
E da… Odgledao sam i spot. Ceo! Morao sam jer nisam razumeo kontekst. Ne saznaje se u tekstu ni ko je lepi njen ni gde se nalaze ni “đe je ba zapelo”… Spot nagoveštava da se radnja odvija u nekom kafiću ili klubu ili splavu (ma, da li je moguće!?) ili kako se već danas kafane nazivaju i mada sem toga ne pruža mnogo odgovora, bar vidimo Priju kako se usamljeno mazi na zadnjem sedištu skupocenog auta (posledica odluke o kojoj ću više kasnije), a brutalno i razvejava moje naivno predviđanje da će Prija veselo skakutati kao Štrumfeta, nehajno pevušeći “ti dam ti dam ti dam”. Pregazilo me vreme, očigledno. Dam, dam, dam je ovde više poput, svih mi bubnjeva Darkvuda, nekog plemenskog dobovanja uz vatru pre početka odsudne bitke protiv bledolikih. Nema tu mesta ni za Štrumfove ni Štrumfetu ni branje cveća… Skoro kao “na život il’ smrt”! I sva je prilika da će se na poprištu ovog estradno osmišljenog Armagedona naći suprotstavljeni muški i ženski pol.
Odmah nas Prija zasipa svojim instant poznavanjem muškog roda u celini, pristupom i motivima kojima se rukovodi svaki za brijanje dorasli muškarac (a bogami, i oni ćosavi!). Što bi se reklo “lažu-mažu” dok ne dobiju, a onda “Wham, bam, thank you ma’am!” Međutim, ovaj nesrećni primerak koji je nabasao na Priju nije ni svestan da je već pročitan i da je “na tvrdo naleteo”. Prija je osećajna i smerna cura (ono u kolima je tako… onako…) i ona traži ozbiljnu i emotivnu vezu, a ne seks na brzaka. Priznaje da se lomi jer jebeš pesmu ako nema neko “biti il’ ne biti”, međutim ipak se odlučuje da na zadnjem sedištu njena ruka prelazi preko njenog tela, a ne ruka ovog klasičnog muškog lažljivca i manipulatora kojem je logično da pokuša da nađe nekog za stari dobri “turi-vadi”. Ne, druškane (eto, da ga tako nazovemo), pročitala te Prija kao bukvar ili već neku knjigu koju je poslednju pročitala, dakle, opet bukvar (šalim se, otkud ja znam šta ona voli da radi u pauzama između biranja muškaraca za skrasiti se i vozati u poršeu – ne onom za budale, nego pravom, onakvom kakav je vozio i Al Paćino u Mirisu žene, ali novijem… najnovijem)! Sad sam ukapirao zašto je Danijeli ova pesma “zapala za oko”! Danijela vozi bicikl pa joj smeta što se nekako implicira da budale okreću pedale, a strpljive i mudre Prije sedaju u poršea. Pa, čuj Danijela… takva je jednačina, šta da se radi!? Porše je i brži od bicikla i, u današnjem saobraćaju, može se reći – bezbedniji, a da ne govorimo da će i revnosna policija više obraćati pažnju na prekršaje biciklista, nego na one koje naprave vozači poršea. A kudikamo je udobnije valjati se na zadnjem sedištu jednog takvog vozila nego na pak tregeru bicikla!
Jednom prilikom mi je takođe ex-kolega koji nije Slavko, nego Marko i koji je uz još ponešto i pevač, kako po svadbama tako i po kafićima, klubovima i splavovima ili kako se već danas kafane nazivaju, rekao: ”Nemaš pojma na šta danas to liči! Čak i ti (govori meni pa sam taj “ti” zapravo ja), ako se malo skockaš i zavrtiš međ’ prstima ključeve kakvog besnog auta, možeš da odvojiš koju god poželiš”! Ako zanemarimo vidno preterivanje jer nemoguće je da bih mogao baš koju god poželim i ako zanemarimo taj nečovečni kiselo-gorki trag koji je ostavila rečca za isticanje “čak”, ipak mi je bila draga zamisao gde bih uz jednu teško zamislivu konstelaciju isprevrtanih zvezda, planeta i ostalih nebeskih tela i ja mogao da budem poželjan poput Ace Lukasa ili već nekog drugog zavodnika našeg, istančanog ukusa, podneblja! Pa, ipak, mislim se, od Prije bih “popio korpu”!
Dakle, Prija je ispalila druškana i ne samo da ga je ispalila, već se i grubo poigrala s njim. Kao u sceni iz osamdesetih, najkasnije devedesetih, ona mu diktira broj telefona da ga druškan zapiše! Ovaj, poput saobraćajca, izvadio papirče i olovku, a Prija, kao što je onomad Mićko Ljubičić u svojim zajebantskim telefonskim pozivima patentirao, kaže: “Je l’ pišeš? Piši – ja… nemam… telefon! Jesi zapisao?” Nije baš tako, nego je namerno izgrešila brojeve. E sad, ovde moram da intervenišem. Gledao sam nedavno dokumentarac o nekom serijskom ubici i u fokusu je bila žena koja je uspela da se izvuče. Prvi put ju je odbacio kolima (ni blizu poršea) do radnog mesta i poput ovog druškana, zatražio je njen telefonski broj (tad su bili samo fiksni telefoni). Pošto joj je delovao čudno i odbojno, rešila je da primeni Prijinu taktiku i dala mu je pogrešan broj. Sledećeg dana ju je sačekao u blizini kuće i ozbiljno joj zamerio na toj prevari. Ubacio ju je u gepek, odveo van grada, mučio i silovao, ali je, na sreću, nekako uspela da mu pobegne, za razliku od njegovih ostalih žrtava. Verovatno bi isto učinio i da je pokušala drugačije da ga izvrda pa čak i da mu je dala pravi broj, ali opet, ovakve poteze nikako ne bih preporučio. Mada su svi muškarci isti, neki su ipak istiji od drugih. Oprezno!
I tako… Druškan verovatno nije imao više vremena da zabaci udicu za neki drugi sto pa mu je samo ostala verna desnica, Prija se razbaškarila i razularila na zadnjem sedištu limuzine, te se postavlja pitanje ko je pobedio u ovoj muško-ženskoj bici. Druškan sigurno nije jer nije dobio šta je tražio, ali iako je ovoga provalila i odjavila, nije ni ona pronašla svog princa na belom ko… u crvenom poršeu pa bi možda najpreciznije bilo reći da je završeno nerešeno nakon bolje igre predstavnice ženskog roda. Na penale – Prija! Epilog sa jedanaestercima se zapravo ne nalazi u pesmi, nego je iz stvarnog života u kom je pevačica uspela da ulovi nekoga iz… sad nisam siguran da li Brenine ili Cecine familije, a opet… valjda je i druškan našao nekoga kome nije toksično ono što je njemu logično… ma, ko tu može da proglasi pobednika!? To je samo insert iz beskrajnog i složenog, a meni nedokučivog ciklusa muško-ženskih odnosa. To je igra koja je oslobođena u energiji nakon Velikog praska te se igra od pamtiveka i u njoj dobijaju ili gube samo pojedinci, a timovi nastavljaju borbu uz “urlik zurli” i hipnotišući bubanj dam, dam, dam…
Leave a Reply