Ja baš gledam tv. Mislim, previše vremena provodim ispred televizora. Ne bih mogao reći da mi se to sviđa, ali dok ne prešaltam sve one kanale u ponudi, prođe pozamašna hrpa minuta. Pritiskam strelicu na „P“ k’o da mi na svaki stisak legne sto evra na račun. Dve sekunde ovamo, tri sekunde ’namo, četiri sekunde za brda ona…I tako, juče, u dnevnoj misi pred LG oltarom preletim nešto što se zove Toxic… nešto… Vidim gitaroša, iskrivio se kao Sleš. Piči neki solo, sav se raspametio… pomahnit’o… Naravno, palac je već odradio svoje i ja sam na drugom kanalu, međutim nešto mi je govorilo da se što pre vratim, da će biti tu još ponešto interesantno, nešto iznenađujuće, a opet sa dugim bolnim posledicama, nešto kao metak u rebro. I vo imja oca, bi tako. Za klavirom dobro poznati lik našeg vremešnog pisca, tv zvezde, glumca iz reklama i folk muzičara, Ace Lukasa. Dobro, sad ovo „folk“ treba shvatiti uslovno. To je „folk“ koliko je i Bijelo dugme „rock“. Posebno ono sa Islamovićem. Međutim, dok lete šuške, te odrednice su najmanje bitne. Da se vratim pesmi. Čim sam čuo već pomenuti „metak u rebro“ odskočio sam do kompjutera (da, da, nemam laptop) i zamolio sveto preosveštenstvo Google da mi podari uvid u tekst pesme Hotel. I dok si rekao… ma, ništa nisi uspeo da kažeš, a ja sam već čitao tananu srceparajuću poeziju koju potpisuje Dragan Brajović Braja (nek ti mama poliže ista, a ne ja, sram te bilo).
Na ovom mestu je neophodno da napravimo prećutni dogovor. Mada je autor pesme Dragan Brajović Br… (bez nadimka), valjalo bi da je posmatramo kao pesmu Ace Lukasa jer je on peva te ju je tako na izvestan način prihvatio, prisvojio i oživeo. Bezveze mi da ovo posmatram kao ispovest čoveka za kojeg nikad nisam ni čuo i koji je, sudeći po nadimku, tek zaboravljeni sestrić Paje patka.
Letimičnim pregledom, vidim sve je tu: i pakao i ponori i srce i duša i što se kaže i od pičke krompirače… Niste čuli za to? Ja jesam, odavno, ali ni dan-danas ne mogu da zamislim na šta bi to trebalo da liči.
Sam početak standardno pripada praznim flašama zbog nečeg što bi hteo da ispravi u prošlosti, ali ne mere. Naravno, ni ne pomišljam da bi hteo da se vrati u vreme pre Osme sednice i upozori ljude na katastrofu koja predstoji, na ratove, bedu, kriminal i mogućnost da čak i neko poput njega postane pisac. A i što bi? Ovo je nešto ličnije, ovde mora da se pojavi neka žena! I voila, evo je već u drugom stihu! Ali, neočekivano, ovo je neka kurva i to ne neka kurva radodajka, nego kurva seksualna radnica… prostitutka. A onda još neočekivanije, ona neprofesionalno iznosi tezu da bi trebalo ona njemu da plati nakon… znate već čega. Sad, ovo je krajnje neobično. Ima bezbroj pesama u popularnoj kulturi o prostitutkama. Od Velvet Underground na ovamo su postale redovne muze, pokojni Šejn je tvrđavu izgradio u svojoj sentimentalnoj zaljubljenosti u neke od njih (mada s njim čovek nikad nije bio siguran da li peva o osobama ili alkoholnim pićima)… Ima ih i u filmu. Sećamo se Prave romanse? Da, to je onaj školski primer kako loš reditelj upropasti odličan scenario i gde ni sjajna glumačka ekipa minus Kristijan Slejter ne može puno da pomogne, ali ne prizivam ga sad zbog toga, već zbog tog romantičarskog motiva o ljubavi prostitutke i mladog zjakala.. Ipak, videćemo da u ovom slučaju nije reč o zaljubljenosti, ova žena što bi da mu kao plati uopšte nije ona zbog koje je praznio flaše. Ona je tu čisto onako, što bi šahisti rekli anpasan, čisto da malo pohvali jebačke kvalitete našeg Ace, da se ona koja će biti predmet nastavka pesme u suzama istopi kakvog je jebača otkačila. E neka joj kurvi! Ne, ovoj kurvi, nego onoj, a ona isto mora da je kurva kad je Acu napustila. Kučka lepa! Ali, moram još malo da trabunjam o ovoj sceni. Nemojmo zaboraviti da je Aca pre dejta sa prostitutkom praznio flaše i da je možda ujutru i dalje pijan ili u najboljem slučaju mamuran. Sad, nema tu pri ruci ni rasol ni sok od paradajza, a ova zapela da joj se plati.
- Ajde, Aco, pile moje, vadi evriće!
- Mfljmgmhkmd (Čekaj ženo, ne znam ni gde mi je glava, a kamoli novčanik…)
Ne zna prostitutka acolukasovski jezik pa nastavlja:
- Ne misliš valjda da ja tebi treba da platim!?
Mamurni Aca, prečuvši početak, samozadovoljno mrmlja više za sebe:
- Mfmgmhdlsjf,j…gdhfm,bvsghfzsl… (A dopalo ti se? Pa, ja ne da jebem, nego jebem pa rasturam! Ali, nema veze, platiću ja tebi!)
- Ne grbavi se, majmune, nisam ti ja parking servis pa da zoveš Sinišu. Znam da znaš i mog makroa, ali taj više voli pare i od tebe i mene zajedno! – i dalje ga ne razume prostitutka.
- Mljgfklsnsmbdjezjd! Flsjjdmmargajdlfpvndhsdjsj, jsdjjslsdljfhmvmnxbsh… (evo, evo… Jeb’le te pare, danas se sve oko para vrti, niko me ne voli zbog onog kakav sam…)
Eto, dakle, ceo stih je možda nastao samo zbog greškice u komunikacionom kanalu. Hoće to kad je bar jedan od učesnika konverzacije u alkoholisanom stanju. No, ajmo mi dalje!
Neću da se hvatam za izvesnu političku nekorektnost koja proizilazi iz stiha „Svakoj budali psihijatar, a mome paklu obični vratar“, koja implicira da su pacijenti psihijatra zapravo budale, nego mi je interesantnije ovo sa vratarom pakla. Nisam baš čuo za vratare pakla. U grčkoj mitologiji ima onaj Haron što prevozi mrtve preko Aherona u podzemni svet (inače, ovo je lako zapamtiti – Haron, Aheron k’o neka dečja brojalica – Okoš bokoš, prdne kokoš…Haron, Aheron, imaš uši kao slon…), ali on mu dođe k’o neki lađar, a ne vratar. Ozlojeđen, mogao bih vratarima pakla da nazovem i Zvezdine golmane u Ligi šampiona, ali ne bih rekao da Aca naginje ka tim, više hrvatskim izrazima, osim kad se pune dvorane u susednoj državi. Pre će biti da je to naviklo da se svuda drugi podmeću za njega pa, eto, i u paklu ima da se nađe neko da mu ponese koferče i otvori vrata.
- Kojim dobrom, dobri moj Aco? Ha ha, šalim se, takvi smo mi u paklu, šaljivci. Dopusti da odbacim kofer, džaba si ga nosio, ovde ionako sve izgore, ha ha. Da preparkiram automobil, ha ha, nema toga… Nego, vidi, u onom delu ključa voda, tamo gori papir, a duše idu u specijalnu prostoriju namenjenu onima koji zakidaju prostitutkama… Da, da, čuli smo…
Međutim, sve sam ja ovo pogrešno shvatio. Ne misli Aca na pravi pakao, nego na neki svoj lični pakao, a tu može da se nađe i vratar i recepcionar i sobarica pa i prostitutka na poziv. Aman, dosta više sa tom prostitutkom. Znači, zaboravite na biblijski pakao. Neće naš Aca tamo. On je Srbin pravoslavac. Ma šta… On je Srbenda pravoslavčetina. Ima baš velikačak i vidljiv krst na grudima. Veći od Đokovićevog. Naspram njega Nole sa svojim krstićem koji katkad iskoči preko majice deluje kao vragoslavac (eto, da skromno pomognem da ova novoreč zaživi… A novoreč? Je l’ to nova reč ili je već postojala?). Moj kum koji se isto zove Nebojša (prezumpcija mudrosti)… mislim, isto kao ja, a ne isto kao Aca jer se Aca ne zove Nebojša nego Aca što nije isto kao Nebojša… Na moju molbu da prokomentariše srpsku trobojku koja se zavijorila na jednoj šestospratnici na Paliluli… tačnije, prekrila je istu od vrha do dna, mudro je primetio: „Moć nacije ogleda se u veličini zastave, a snaga vere u veličini krsta!“ Pa eto… Neće Aca u pakao, nego mu kurva napravila pakao od sadašnjeg ovozemaljskog života, a pošto je to njegova lična stvar, onda može da ga napravi takvog da ne mora puno da se pati. Dakle, zaboravite na sve ovo što sam napisao. Da nisam pisao hemijskom olovkom sad bih sve to obrisao…
Gde smo stali? A da, četvrti stih! I konačno, u četvrtom stihu pojavljuje se i ona! Ona zbog koje je pesma i nastala, a ne ona kurva što joj stalo samo do pišljivih evrića. Pa da vidimo kakva to žena odvede Acu na ivicu ponora!
„Baš mi se ne da… da me želja mine… a kad me ostaviš bez duše…ovo-ono, kurac-palac…“ Hmm, biće da je ovo ipak sve o njemu, a ne o njoj… A, evo! „Uvek si bila dno što gleda sa visine“! Auu, šta joj je rekao, na ništa je napravi! Pa, gde se zableba u takvu opajdaru, grom te ubio, da te ne ubio, dobri moj Aco!? Bio si joj „ništa pod ovim nebom“… pa što se u nju zagleda, hiljadu te strela ustrelilo, da te ne ustrelilo… „Kučko lepa…“ Nije valjda da je samo zbog fizičkog izgleda!? E, baš si površan! Ti bi sa njom da opet provedeš noć? Znači, samo jebačina? Kako ono ide: „Zašto kažeš ljubav, a misliš na seks?“ Toliko je dobra? Pa, je l’ joj od zlata, majku mu!? Ajde, boga ti, imaš para, imaš ime, naći ćeš već neku gimnastičarku za krevet, a vanredno si i dobar jebač (ovde ti sad šeretski namigujem, ali jebi ga, ne vidiš to).. Da sam zlonameran sad bih te uputio psihijatrima jer oni su za budale, zar ne? Ali, imaš sreće, nisam zlonameran i želeo bih da ti pomognem. Ne znam, doduše, kako, ali deklarativno, tu sam!
I šta kažeš: „Eh, što srce nije hotel!?“ Pa, jebeš ga, nije. Evo šta kaže Google: „Hotel je ustanova namenjena pružanju usluga najčešće kratkotrajnog smeštaja,prehrane i zabave svojim gostima, korisnicima usluge“, a srce je po istom izvoru „ šuplji organ snažnog mišićnog zida koji svojim kontrakcijama, odnosna naizmeničnim grčenjem i opuštanjem pumpa krv bogatu hranljivim materijama i kiseonikom do tkiva i organa“. Razumeš razliku? Ma, znao si ti to i bez Googla, nego kenjaš. Eh, što babi nisu muda, bila bi deda i da sam srao, ne bi se usr’o… Jasno k’o dan!
Da rezimiramo! Klasičan patos, kuknjava na kub, iste ideje u novom ruhu i pregršt bombastičnih sličica… Da se razumemo, ne znam kako je sad, ali u moje vreme „bombastično“ nije imalo nikakav pozitivan prizvuk. To ti je kao… šta ti ja znam… kitnjasto! I to ti zvuči slatko. Pa, nije slatko, nego sladunjavo. Znam ja da se vi narodnjaci u pevanju ložite na te ukrase, ornamente, trilere, šta li… no u poeziji to ide malo drugačije. Ne valja, razumeš! Kako da ti to objasnim… ne pada mi na pamet ništa odgovarajuće… Ček, ček setio sam se! Dno što gleda sa visine! E baš sam ga ubo, bravo ja! Baš sam ga impresivno smislio! A to je iz ove pesme… E, do mojega!
Leave a Reply